SAD ulaze u rat

Uspeh Nemačke nad Holandijom, Belgijom i Francuskom, a nakon kraćeg vremena potpuna izolacija Britanije, šokirali su Ameriku. Bilo je to kao da je samozadovoljstvo bezbrižne neutralnosti postalo nemoguć osećaj.
       
Pod pritiskom okolnosti, Kongres je u maju i junu 1940. odvojio velike sume novca za naoružanje. To je, doduše, bilo i potrebno jer Sjedinjene Države nisu bile spremne na rat. Njihova vojska brojala je svega 20 000 ljudi; flota je bila nešto značajnija, ali je zbog trvenja sa Japancima bila vezana za Pacifik, dok je vazduhoplovstvo još bilo u povoju. Ruzvelt je tražio milijarde i zahtevao da se godišie proizvede 50 000 aviona. Samo u 1940. se iznos vojnog budžeta upetorostručio.
              
Predsednik Ruzvelt je dobio podršku svih krugova i obeju partija. Da bi ojačao svoju vladu uveo je u kabinet dva sposobna republikanca: Franka Noksa, državnog sekretara za mornaricu, i Henrija Stimsona, državnog sekretara vojske. Naročito je Stimson bio veoma sposoban i sa velikim iskustvom. On je 1911. bio državni sekretar vojske pod predsednikom Taftom, a u periodu od 1929 – 1933. državni sekretar za spoljne poslove pod Huverom i predstavljao je pravi dobitak u teškim godinama koje su nailazile.

Zapadnoevropske zemlje su se u svojim nevoljama obraćale Americi: Franduska u očajanju, a Britanija u svojoj usamljenosti. Već 15. maja Čerčil je molio za pomoć preko američkog ambasadora u Londonu Džozefa Kenedija. Bilo mu je potrebno, poručio je, trideset do četrdeset razarača, i to odmah. On se zakleo ukoliko se on bude pitao, da se Britanija neće nikad predati pa makar bila sva spaljena. „Ne bi trebalo da se isuviše mešamo“, savetovao je Kenedi, bilo bi bolje, ako ikad bude zatrebalo, da se borimo „na vlastitom terenu“. Ni Ruzvelt ni Hal se sa ovim nisu složili. Posle toga, Kenedi je zamenjen ratobornim Džonom G. Vajnantom, a američka vlada je odmah počela da vrši ispitivanja šta bi moglo da se učini. U međuvremenu, od francuskog premijera Rejnoa stizale su poruke u sve bržem tempu: pošaljite nam avione, dajte nam razarače. Od toga zavisi sudbina sveta!

Aln američki predsednik je bio nemoćan. On je mogao da piše topla pisma, da u svojim govorima izražava simpatije, ali je bio ubeđen da većina njegovog naroda, a naročito većina Kongresa, neće objaviti rat. Da li je to bila istina, što mu je Čerčil pisao a u što je Idn kasnije i dalje verovao, da je američka podrška francuskoj mogla u ovoj buri da je spasi od propasti, ostalo je pitanje bez odgovora. Amerika ne samo što nije mogla da da podršku u tako kratkom roku, nego nije mogla ni da je obeća. Tako je bura progutala davljenika, na kraju napadnutog i od Italije.
               
Ma koliko bio na Čerčilovoj strani, Ruzvelt se bojao kritike izolacionista. Ono što je tipično za Ruzvelta jeste činjenica da je i ovog puta hteo da postigne svoj cilj političkim putem. Predložio je da Britanija u zamenu za razarače dade pravo Sjedinjenim Državama da izgrade nekoliko svojih vojnih baza na Njufaunlendu, na nekoliko zapadnoindijskih ostrva i u Britanskoj Gijani. Time je moglo da se pokaže kako se vodi računa i o američkim interesima. Drugog septembra je pala odluka i Britanija je dobila željenu podršku.

U Donjem domu Čerčil je izjavio: „Samo nerazuman čovek bi sada mogao reći da prelazak razarača pod britansku zastavu predstavlja ma i najmanju povredu internacionalnog prava ili da to znači i najmanju povredu neutralnosti Sjedinjenih Država“. Ali u svojim memoarima on između ostalog piše: „Prelazak pedeset američkih brodova Velikoj Britaniji sigurno nije bio neutralan gest Sjedinjenih Država“.

U jesen 1940. morali su se ponovo održati predsednički izbori. Raspoloženje je bilo takvo da su republikanci verovali kako ne bi bilo najbolje izabrati nekog pravog izolacionistu kao što je bio Taft ili Vandenberg, nego svežu ličnost koja je, kao i Ruzvelt, bio pristalica podrške Britaniji. Bio je to Vendel Vilki, simpatično lice, pun entuzijazma. U predazbornoj kampanji, u koju se kasno uključio, jednom prilikom Ruzvelt je kazao: „I dok govorim vama, majke i očevi, uveravam vas, i ranije sam vam to govorio a evo govorim i sada opet, opet i opet: Vaši dečaci neće biti poslati u neki strani rat“. Nijedna kasnija izjava nije mu bila predbacivana kao ove reči, za koje su njegovi protivnici tvrdili da je njima obmanjivao svoj narod, obećavajući mir dok ga je vodio u rat. Ali, u Ruzveltovim rečima ni u čitavom njegovom držanju nije bilo obmane, mada je postojala dilema: da li će vremenom biti moguće u očima drugih ostati neutralan, a u isto vreme garantovati spas Britaiije? Sam predsednik nije nikada došao pred tu dilemu. On se nadao da će je privremeno izbeći time što će dati snažnu podršku Britaniji u oružju, i što će, kako je izjavio 29. decembra 1940, od Amerike napraviti arsenal demokratije.

Povod toj čuvenoj izjavi bilo je opet jedno Čerčilovo pismo od 8. decembra 1940. u kom se detaljno i konkretno objašnjava u kakvoj se teškoj situaciji Britanija još uvek nalazi. Čerčilovo pismo ga je uznemirilo i nateralo da razmišlja. To ga je dovelo na jednu od njegovih najinteligentnijih zamisli, uskoro poznatoj pod nazivom Zakon o zajmu i najmu. Veoma jednostavnim rečima on objašnjava šta je pod tim mislio: „Eto, ono što pokušavam da učinim je da eliminišem znak dolara… otarasiti se šašavog, starog, glupog znaka dolara“. Ako Britanija nije u stanju da plati, pa šta, neka ne plati. Predlog zakona, koji je dobio broj godine 1776 (godina objavljivanja američke nezavisnosti), dao je predsedniku pravo da sve ratne materijale „proda, prenese, zameni, posudi, dade pod zakup ili na bilo koji druga način dade vladi one zemlje čija je odbrana, prema predsednikovom mišljenju, od vitalnog značaja za odbranu Sjedinjenih Država“. Uprkos žestokom otporu izolacionista, Kongres je usvojio ovaj zakon, i to osetnom većinom glasova, 11. marta 1941, a potpisao ga je sam predsednik Ruzvelt.

Britanija je dobila brodove, Britanija je dobila oružje, a Amerika je još uvek oficijelno važila kao neutralna. Još uvek su važile odredbe zakona o neutralnosti iz 1939. Britanci su morali sami da dođu po sve, ali sada nisu morali više da to plaćaju. A upravo taj prevoz je bila velika teškoća koja je ostala nerešena jer su nemačke podmornice bile veoma aktivne. Kakvog je smisla imalo, pitali su se prijatelji Britanaca u Sjedinjenim Državama, toliko davati kad najveći deo goga ne pređe Atlantik? Mnogi su sada vršili pritisak na predsednika da odobri i konvoje koji bi te pošiljke pratili preko Atlantika.
         
Ruzvelt je ostao veoma oprezan, iako je hteo ići do kraja. U aprilu su Amerikanci zaposeli Grenland da bi preduhitrili dolazak Nemaca; istog meseca je odlučeno da američka mornarica patrolira čitavim zapadnim delom Atlantika sve do 25. meridijana; u julu su zaposeli Island. Ali na potpunu zaštitu konvoja za Britaniju predsednik još u avgustu nije pristao, iako je Stimson pokušavao da ga nagovori.

Stigao je i septembar pre no što se predsednik odlučio da preduzme odlučujući korak. Četvrtog toga meseca bio je napadnut američki razarač „Grig“. Ruzvelt je iskoristio taj povod da obezbedi američku pratnju konvoja. U jednom oštrom govoru 11. septembra najavio je da će se ubuduće pucati, i to direktno, u nemačke i italijanske brodove „koji budu operisali u vodama čiju zaštitu smo mi preuzeli“. U oktobru je predsednik otišao još jedan korak dalje. Predložio je uklanjanje i poslednjeg traga Zakona o neutralnosti iz 1939, i to tako što je dozvolio da trgovački brodovi budu naoružani (tačno ono šta je Vilson predlagao u martu 1917), te da plove ravno u britanske luke. Kongres je prihvatio njegov predlog i to osetnom većinom. U krugu oko Ruzvelta se verovalo da je moguć još jedan korak a to je: objaviti rat Nemcima. Stimson, Morgentau i drugi su počeli da navaljuju i da insistiraju na tome. Ruzvelt je ipak i dalje manevrisao između krajnosti; odbijao je da objavi rat, a već ga je maltene vodio, kako je i sam rekao (govor od 27. oktobra povodom torpedovanja broda „Kirni“): „Želeli smo da sprečimo vatru. Ali vatra je počela. Istorija je utvrdila ko je ispalio prvi hitac. Ali vremenom, pobediće onaj ko ispali poslednji hitac“.

DONOŠENjE ATLANTSKE POVELjE

Početkom avgusta 1941. putovao je Vinston Čerčil sa čitavom grupom svojih saradnika na novom ratnom brodu „Prins of Vels“ (koji će samo nekoliko meseci kasnije potopiti Japanci) za Njufaundlend da bi tamo vodio tajne razgovore sa Ruzveltom. I Ruzvelt je u najvećoj tajnosti otišao iz Vašingtona, pa su se 9. avgusta brodovi ova dva lidera našli pred obalom Njufaundlenda. Bila je subota.Sledećeg dana vođeni su razgovori.

Bio je to dan posvećen veoma ozbiljnim stvarima. Sumorne aktuelnosti morale su imati prednost nad snovima o budućnosti. Kako da se uništi Nemačka? Bombardovanjem, kako su naivno verovali Britanci? Ili velikom silom, uključujući i američku vojsku, kako je mislio načelnik američkog generalštaba, general Maršal? Kako je trebalo organizovati pomoć Sovjetskom Savezu a da Britanija od toga ne trpi? Šta bi se moralo dogoditi ako Nemačka upadne u Španiju? Da li se tada moglo računati na Portugal? Da li bi u tom slučaju trebalo okupirati Azorska ostrva? Koju liniju odnosa sa Japanom treba slediti? Pored rešavanja pitanja, trebalo je dati i zajedničku izjavu o ciljevima rata koja bi trebalo da kao zastava iznad bojnog polja poziva u budućnost, i kojom bi se pre svega demonstriralo jedinstvo. Ali sastaviti tekst takve načelne izjave nije bilo jednostavno, iako je trebalo da se ona odnosi tek na daleku budućnost. I britanska i američka strana je marljivo radila na ovim nacrtima. Čerčil je započeo, a pomagao mu je njegov savetnik, ser Aleksander Kadogan. Samer Vels, zamenik američkog ministra spoljnih poslova, formulisao je američke ideje, koje je potom Ruzvelt korigovao. Sve je to zahtevalo dosta napora i razgovora da bi se na kraju postigla saglasnost.Početak je bio veoma jednostavan: obe zemlje su mogle iskreno da izjave da ne idu za proširenjem svojih teritorija te da svaka nacija ima pravo na samoodlučivanje. Ovaj princip je bio veoma lako prihvaćen. Ali bilo je teškoća kada je na dnevni red došla tačka – ideal međunarodne slobodne trgovine. Amerikanci su je, zbog svoje ekonomske superiornosti, vatreno podržavali, dok su je Britanci, koji su od Konferencije u Otavi iz 1932. svoje kraljevstvo zaštićivali barijerom raznih robnih tarifa, sa mnogo uzdržanosti primili k znanju. To je dovelo do veoma oštrih diskusija i sledeće formulacije: obe zemlje izjavljuju da se slažu sa tim da se svet otvori za trgovinu, ukoliko se to slaže sa njihovim postojećim obavezama. Poteškoće je stvarala i politička organizacija budućeg sveta. U svom nacrtu Čerčil govori o jednoj „efikaenoj međunarodnoj organizaciji“, a Ruzvelt, taj razočarani sledbenik Vudroa Vilsona, verovao je da bi posle rata trebalo da red održavaju četiri velike sile: Amerika, Velika Britanija, Sovjetski Savez i Kina.
       
Izjava s kojom su se na kraju svi složili, 12. avgusta, bila je zapravo kompromis. U osam tačaka Britanija i Amerika zajedno izjavljuju da ne teže: prošireau svojih teritorija niti su za teritorijalne promene, poštuju pravo svakog naroda da izabere oblik vladavine pod kojim želi živeti, one su za ekonomsku saradnju među svim narodima, da svi narodi napuste upotrebu sile posle uništelja nacizma.Tom poveljom stvoren je početak, dat je kurs, ma koliko je luka još bila daleko.

AMERIČKO-JAPANSKI PREGOVORI

Kad je Japan 27. septembra 1940, ušao u savez sa Nemačkom i Italijom, Americi su odjednom postale jasne veze između događaja u Evropi i Aziji. Japan, sada saveznik Nemačke, biva oštrije napadan, između ostalog i ekonomskim sankcijama. Stoga je vlada u Vašingtonu sa nestrpljenjem očekivala novog japanskog ambasadora, admirala Nomuru. Ali za vreme prvog razgovora, 12. februara 1941, ispostavilo se da Nomura nije bio dobio zadatak da otpočne pregovore sa Amerikom. Tek 9. aprila su japanski diplomati, i to na vlastitu inicijativu, podneli jedan predlog. Amerika je morala pomoći Japanu da dobija sirovine iz Holandske Indije (danas Indonezija). U tom slučaju bi Japan bio spreman da potpiše mirovni ugovor sa Kinom. Ali diplomata su prećutali kako bi takav ugovor trebalo da izgleda.

Isto tako je ostalo nejasno kakav bi ostao odnos Japana sa Nemačkom. Kordel Hal je smatrao da to nije nikakva baza za plodne pregovore. Po njegovom mišljenju, trebalo bi da svaka vlada ispuni četiri uslova što se tiče Dalekog istoka: 1) Japan se mora povući iz Kine i obećati da neće više napadati nijednu zemlju u Aziji, 2) Vlada u Tokiju se ne sme mešati u interne stvari drugih zemalja, 3) U Kini bi svaka zemlja, a ne samo Japan, mogla neometano da trguje. Nijedna zemlja ne sme silom da promeni staus quo na Dalekom istoku, 4)Japan mora nedvosmisleno da se povuče iz trojnog saveza. Japanski ministar spoljnih poslova Macuoka, posle izvesnog dvoumljenja, formulisao je protivpredlog. On je prećutao stav Japana prema Nemačkoj. Tražio je da Amerikanci prinude Kineze da prihvate japanske uslove mira. Na kraju je odbio zahtev da Japan ne dira područje na jugoistoku Azije. On je upravo bio sklopio sa Sovjetskim Savezom ugovor o neutralnosti, tako da Kina nije mogla da očekuje bilo kakvu podršku od Sovjetskog Saveza. Ako bi japanske trupe hermetički zatvorile i južnu granicu za spoljnu pomoć, Kina bi bila veoma brzo primorana na kapitulaciju. Ali za to bi, prvo, trebalo zauzeti Indokinu, koja je bila francuski posed. Amerikanci su na to stavili Japanu do znanja da se sa Macuokom ne može sarađivati, pa ga je japanska vlada zamenila Tojodom, koji je bio više za dijalog s Amerikom.
          
Ali Japan je krenuo svojim putem: 25. jula japanska vojska je zaposela Indokinu, da bi Kinu potpuno izolovala od spoljnog sveta. A Indokina u japanskim rukama mogla je da bude i baza za operacije protiv Holandske Indije, Singapura i Malaje. Amerika je htela da sprečiti da Japan zagospodari jugoistočnom Azijom, tako bogatom sirovinama, između ostalog naftom, gumom i kositrom. U tom slučaju, Japan ne bi zavisio od Amerike što se tiče nafte, a to je bilo jedino oružje kojim su Amerikanci mogli da Japan drže pokornim. Osim toga, i Americi je bila potrebna guma iz Indonezije. U toj situaciji Amerika je prekinula trgovinske odaose sa Japanom; tome su se priključile Holandija i Britanija, što je ugrozilo Japan. Ukoliko ove sile ne bi odustale od svog embarga, morao bi se silom prokrčiti put do naftonosnih polja u jugoistočnoj Aziji. A to bi sigurno imalo za posledicu rat sa Amerikom.

Princ Konoje, predsednik vlade Japana, nadao se da će u ličnom razgovoru sa predsednikom Ruzveltom moći da dođe do nekog prihvatljivog rešenja. Taj kompromis bi naime morao biti prihvatljiv kako za japansku vojsku tako i za Sjediljene Američke Države.

Predsednik Ruzvelt je bio za konferenciju na najvišem nivou, ali su savetnici Ministarstva za spoljne poslove prvo hteli da imaju opipljive dokaze da bi Japan bio voljan da prihvati američke zahteve. U japanskoj inicijativi videli su, naime, znakove slabosti; izgledalo je da Japan zazire od rata sa Sjedinjenim Državama. Oni su smatrali da je sazrelo vreme da se pitanje Kine i problemi u Aziji definitivno regulišu. Savetnici su se nadali da će Japan, zbog teške ekonomske situacije, biti prinuđen da ispuni američke zahteve. Ali japanska vojska je odbila da se povuče iz Kine. Pitanje Kine bilo je isuviše vezano za vojni prestiž. Ako bi se tek tako povukli, politička moć vojske pretrpela bi veliki udarac. Nijedna od obe strane nije bila spremna na kompromis o najvažnijim tačkama. Početkom oktobra ovo je bilo više nego jasno obema stranama. Princ Konoje nije imao dovoljno vremena. Šestog septembra vodeći jašanski krugovi odlučuju da se diplomatski pregovori moraju okončati pre 15. oktobra; ukoliko se to ne postigne, pitanje će se rešiti na bojnom polju. Princ Koioje je 12. oktobra preklinjao vojsku da prihvati zahtev Amerikanaca da se povuku iz Kine. Ali general Tojo, ministar vojske, je to odbio.Posle toga je princ Konoje dao ostavku.
        
Nova vlada pod vodstvom generala Toje dobija od cara naređenje da učini poslednje diplomatske korake kako bi se sprečio rat s Amerikom. Nova vlada je posle toga formulisala opet nove predloge. Zahtevala je da trupe ostanu u severnoj Kini, unutar Mongolije i na otoku Hijananu tokom najmanje narednih 25 godina. Iz preostalog dela Kine trupe bi se povukle tokom dve godine posle potpisivanja mirovnog ugovora. Sadržaj mirovnog ugovora sa Kinom bio je prećutan, ali su Amerikanci shvatili da Japan nije ni pomišljao da potpuno pusti Kinu na miru. Isto tako, Japan je odbio da se povuče iz Trojnog pakta. Diplomati su pokušavali da objasne kako savez sa Nemačkom ne obavezuje Japan ni na šta, tako da Amerika nema razloga za zabrinutost. Amerikanci nisu prihvatili predlog Japanaca. Vašington je zahtevao potpuno slobodnu i nezavisnu Kinu i povlačenje iz Trojnog pakta.
          
Japanski diplomati su opet došli u vremenski tesnac. Vlada je 1. novembra zaključila da do 30. novembra mora da se postagne saglasnost. Japanci su predložili novi kompromis. Japan bi se povukao iz južnog dela Indokine ako bi Britanija, Amerika i Holandija obustavile embargo. Posle mirovnog ugovora sa Kinom povukli bi se i iz severnog dela Indokine, tako da Japan ne bi više mogao da ugrožava zemlje na jugu. Ali Amerikanci su ostali pri povlačenju Japanaca iz Kine. Sjedinjene Države su insistirale na potpunom napuštanju Kine. Ni nekoliko drugih varijaiti predloga za ukidanje embarga nisu dale nikakve rezultate. Najzad, 6. decembra preduzeo je predsednik Ruzvelt poslednji korak da sačuva mir. Obratio se japanskom caru, ali je pismo stiglo do cara pošto su već otpočela neprijateljstva.