Predaja fon Paulusove armije

Iz dana u dan 6. armiji je postajalo sve teže i teže. Nemci nikako nisu uspevali da reše snabdevanje svojih trupa u obruču tako da je vojska dobijala minimalno sledovanje hrane: 100 grama hleba dnevno. To je tako potrajalo sve do Božića 1942, posle čega im je sledovanje smanjeno na samo 50 grama. Kasnije su po 50 grama hleba dobijale samo one jedinice koje neposredno vodile borbu. Ostali su se hranili samo konjskom supom koja je kuvanjem konjskih kostiju postajala „masna“. Za kratko vreme Nemci su u Staljingradu istrebili sve preostale pse, mačke i vrane. Najgore od svega je ipak bilo to što nemačka komanda na vreme nije uspela da snabde svoje jedinice zimskim uniformama tako da su vojnici na -30 ležali na snegu u letnjim uniformama.

                           
 
Moralno stanje nemačkih trupa postajalo je sve gore. U decembarskim borbama 6. armija je izgubila preko 80.000 vojnika i oficira. Njena brojnost je smanjena na svega 250.000 ljudi. Ispred rovova fon Paulusove armije pojavili su se, sredinom decembra, mnogobrojni sovjetski agitatori koji su na nemačkom jeziku, pozivali protivničke vojnike na predaju kako bi se prekinuo besmislen otpor i smanjile ionako prevelike žrtve. Ovi apeli su odigrali određenu ulogu, broj begunaca se povećao, čak su se na neki sektorima predavale organizovano i cele čete, ali ipak, ogromna većina vojnika Vermahta kod Staljingrada izričito je odbijala ovakve i slične sovjetske ponude. Zbog pokušaja dezertersta u obruču 6. armije izrečeno je više od 360 smrtnih kazni.
                                                                                                
U zgradi u kojoj se nalazila komanda Donskog fronta, na čijem je čelu stajao Konstantin Rokosovski, uveče 31. decembra okupili su se članovi Vojnog saveta fronta, predstavnici Stavke Vasiljevski, Novikov, Golovanov, pisci Vanda Vasiljevska i Aleksandar Kornejčuk … General Novikov je naredio jednom pilotu da usput prenese i jelku za štab fronta koja je u skladu sa mogućnostima i ukrašena.

„Novu 1943. godinu dočekali smo u prijatnoj drugarskoj atmosferi“, sećao se general Rokosovski. „Bilo je izrečeno mnogo dobrih želja i ceo razgovor je prožimala vera u predstojeću pobedu nad neprijateljem … Tokom razgovora dotakli smo se i pitanja, kako je u istoriji poznato mnogo slučajeva kada se neprijatelju, koji je dospeo u težak položaj, daje ultimatum o predaji … Kod mene se rodila misao da se posavetujem sa Generalštabom, možda nije loše da i mi pokušamo ovaj drevni viteški običaj?“

„Udruženim snagama bio je sastavljen tekst ultimatuma. Uskoro su iz Stavke telefonirali i saopštili da se tekst veoma dopao Staljinu. Tekst koji smo mi pripremili bio je odobren uz neznatne izmene. Rečeno nam je da na dan-dva pre početka ofanzive uručimo ultimatum komandantu nemačke 6. armije general-pukovniku Paulusu ili njeovom zameniku …“

U tom dokumentu se govorilo da je nemačka armija u Staljingradu potpuno opkoljena od strane sovjetskih trupa još od 23. novembra 1942 godine. Svi pokušaji nemačke komande da spase opkoljenu armiju nisu dali nikakve rezultate. Crvena armija je uništila sve one nemačke jedinice koje su joj pošle u pomoć. Oštra ruska zima tek počinje; veliki mrazevi, hladni vetrovi i vejavice tek predstoje, a nemački vojnici nisu obezbeđeni pravom zimskom odećom i nalaze se u teškim nehigijenskim uslovima…

„Vi, kao komandant, i svi oficiri opkoljenih trupa, pisalo je dalje u ultimatumu, odlično shvatate da nemate nikakvih realnih mogućnosti da probijete obruč oko Vas. Vaš položaj je beznadežan i dalje pružanje otpora nema nikakvog smisla. U uslovima ovakve za vas beznadežne situacije, a da bi se izbeglo nepotrebno prolivanje krvi, predlažemo Vam da prihvatite sledeće uslove kapitulacije:

1) Sve nemačke opkoljene jedinice kojima ste Vi i Vaš štab na čelu da prestanu s pružanjem otpora.

2) Da organizovano predate u našu nadležnost sav lični sastav, naoružanje, svu borbenu tehniku i vojni inventar u ispravnom stanju. Svim oficirima, podoficirima i vojnicima garantujemo život i bezbednost, a posle završetka rata povratak u Nemačku ili u bilo koju zemlju zavisno od želje zarobljenika. Celom personalu koji se bude predao sačuvaćemo vojnu uniformu, oznake činova i odlikovanja, lične stvari, dragocenosti, a višim starešinama i hladno oružje.

Svi oficiri, podoficiri i vojnici koji se budu predali dobijaće odmah normalnu hranu.

Svim ranjenicima, bolesnicima i promrzlim biće pružena lekarska pomoć.“

Dokument su potpisali predstavnik Stavke general-pukovnik artiljerije Voronov i general Rokosovski, kao komadant trupa Donskog fronta.

Tačno u određeno vreme sovjetski parlamentarci su izišli iz bunkera i sa belom zastavom, uz glasne zvuke trube, uputili se prema nemačkim položajima. Ali im sa neprijateljske strane niko nije pošao u susret. Staviše, na njih je otvorena vatra, u početku po neki plotun iz puške, zatim iz mitraljeza, pa čak i minobacača. Parlamentarci su bili prinuđeni da se vrate.

Iz Stavke je predloženo da se razmisli o još jednom pokušaju, da se pošalju parlamentarci ali sa južne strane obruča, na primer, sa sektora Tolbuhinove armije.
                                                                                            
Ujutro 9. januara parlamentarci su srećno stigli do neprijateljskih položaja, gde su ih na uslovljenom mestu dočekali nemački oficiri. Parlamentarci su odbili da njima uruče ultimatum, zatraživši da budu odvedeni u protivničku komandu. Tamo su prebačeni zavezanih očiju. Na komandnom mestu marame sa očiju su im skinute i primila ih je grupa viših nemačkih oficira … Ruski emisari su zatražili da ih lično primi fon Paulus. Tu im je rečeno da komanda nemačkih trupa ne prihvata ultimatum, čiji joj je sadržaj poznat, pošto ga je čula preko radija.

Posle izveštaja da neprijatelj ne prihvata ultimatum, iz Stavke su jedino mogli da požele uspeh svojim trupama u rešavanju ovog pitanja oružjem.

                                                

Nemačka Vrhovna komanda, i lično Hitler, smatrali su da fon Paulusova armija ni pod kakvim uslovima ne sme da kapitulira. Međutim, u obruču je ipak došlo do određenih neslaganja između trezvenijih generala i tvrdoglavih linijaša, koji su smatrali da će se, na kraju krajeva, naći neki način da se probije ruski obruč. U takvoj situaciji fon Paulus je poslao avionom u Glavni stan generala Hubea, komandanta 14. tenkovskog korpusa, koji je lično Fireru raportirao o stanju nemačke vojske kod Staljingrada. Po povratku u kotao Hube je u ime Hitlera počeo najaktivnije da propagira nastavljanje otpora „sve dok Rusi u borbi prsa u prsa ne budu uništeni“. Ipak, da se primetiti da je Hube blagovremeno, opet avionom, utekao iz obruča ne čekajući da se s bajonetom bori protiv crvenoarmejaca. Hitlerov Glavni stan je nedugo zatim obavestio nemačku i svetsku javnost kako se fon Paulusova 6. armija prekrštava u „Tvrđavu Staljingrada“. Naravno fon Paulusu i njegovom štabu bilo je jasno da je to samo propagandni trik i da pompezni nazivi i gromoglasne fraze neće moći da spasu agonije stotine hiljada ljudi.

U „Vučjoj jami“ vladalo je raspoloženje kao među kurjacima za vreme hajke. Firer je pretio Kajtelu, ovaj Jodlu, a Jodl načelniku štaba Kopnenih trupa Cajcleru. Cajcler je pak, slao depešu za depešom 6. armiji prožete praznim obećanjima i frazama: „Držite se još, biće spasa, samo se držite …“

U Vrhovnoj komandi Crvene armije užurbano su pravljeni planovi za konačni slom 6. armije. Nad Staljingradske ruševine spustila se još jedna hladna i sablasna noć. Istoriji je idućeg jutra predstojalo da započne novu stranicu ove beskonačne avanture.

Na savetovanju kod Staljina odlučeno je da se predstojeća ofanziva protiv opkoljene nemačke 6. armije poveri generalu Rokosovskom, odnosno komandi Donskog fronta. General Jerjomenko je dobio naređenje da preda komandu nad 57, 62. i 64. armijom, što je ovaj teška srca učinio. Na osnovu ove odluke štab Staljingradskog fronta bio je dužan da preuzme rukovođenje trupama koje su operisale na koteljnikovskom pravcu sa zadatkom da se unište neprijateljske trupe na području Koteljnikova. Zbog toga je 31. decembra doneta odluka da Staljingradski front promeni ime u Južni front i da njegove akcije budu usmerene u opštem pravcu prema Rostovu.

Plan za likvidaciju 6. armije dobio je šifrovani naziv „Prsten“. Operaciju je trebalo da izvede vojska Donskog fronta pod komandom generala Rokosovskog. U sastav Donskog fronta 1. januara su uključene 62. armija generala Čujkova, 64. armija generala Šumilova i 57. armija Fjodora Tolbuhina. Nešto pre toga pod komandu Rokosovskog stavljena je i 21. armija Ivana Čistjakova, prebačena sa Jugozapadnog fronta.


Operacija „Prsten“ trajala je od 10. januara do 2. februara 1943. godine i predviđala je sistematsko, u etapama, likvidiranje opkoljene nemačke grupacije. Planirano je da se neprijatelj preseče na dva dela, a potom postepeno drobi i uništava po manjim delovima. Nemci su se uprkos bezizlaznim stanju u kojem su se nalazili branili fanatično.

Operacija „Prsten“ počela je u osam časova ujutro 10. januara. Blizu 7.000 topova, minobacača i kaćuša zasulo je nemačke položaje zastrašujućom vatrom. U devet sati u juriš su krenuli tenkovi i pešadija, podržani iz vazduha od strane 16. vazduhoplovne armije generala Rudenka. Sve se odvijalo precizno i po planu.

Sa zapada su glavni udar nanosile armije pod komandom generala Batova i Čistjakova, sa severa su krenule armije Ždanova i Galinjina, sa juga već proslavljene 64. i 57. armija Šumilova i Tolbuhina. Najslavnija jedinica iz odbrambene faze Staljingradske bitke, 62. armija generala Čujkova imala je zadatak da aktivnim delovanjem sa istoka veže na sebe što veće nemačke snage.

I pored nemačkog fanatičnog otpora, do kraja dana na nekoliko sektora napravljen je proboj od 6-8 kilometara. Na pravcu glavnog udara jedinice 65. armije uklinile su se u nemačku odbranu 1,5 – 4,5 km. Posle trodnevnih krvavih borbi Crvena armija je uspela da probije nemačku odbranu na zapadnom sektoru tako da su Batovljeva 65. i Čistjakovljeva 21. armija izbile na zapadnu obalu reke Rosoške i na područje Karpovke. Nemci su na ugroženo područje prebacili pojačanja i izvršili nekoliko protivnapada. Ali su ubrzo na taj sektor prebačene i nove sovjetske jedinice koje su uz pomoć artiljerije i kaćuša nastavile da slamaju nemački otpor. Goneći neprijatelja u povlačenju, sovjetske jedinice su uspele da ga okruže kod Male Roške, pa im je general P.I. Birjukov ponudio predaju, ali je njegov predlog izričito odbijen.

Fon Paulus je odmah obavestio, radio-putem Glavni stan o „najezdi krupnih ruskih snaga na severu, zapadu i jugu, usmerenih na Karpovku i Pitomnik … Ne postoji nikakva mogućnost da se uspostavi pređašnje stanje. Napušteni su Dmitrijevka, Cibenko i Rakotino“.
                                                    
Cajcler će posle rata priznati da je nakon ove vesti nestao „izveštačen Hitlerov optimizam, po prvi put je on priznao da je situacija ozbiljna …“ Iz „Vučje jame“ je naređeno da se po svaku cenu zadrži veliki aerodrom u Pitomniku. Aerodrom je ipak 15. januara zauzela 214. divizija Batovljeve armije. Štab nemačke armije je bio prinuđen da napusti Gumark i da se preseli bliže Staljingradu, u rejon 71. divizije.

Predveče 17. januara 64, 57, 21, 65. i 24. armija stigle su do predgrađa Staljingrada gde ih je dočekala uraganska vatra na kakvu nisu nailazili ni u danima najžešćih okršaja. Ponovo se potvrdilo pravilo da se protivnik u agoniji ludački brani.

20. januara 1943. fon Paulus se ponovo obratio komandi GA „Jug“ i Glavnoj komandi Kopnene vojske gde je još jednom ukazao na teško stanje svoje opkoljene armije i zatražio slobodno delovanje „kako bi nastavio sa otporom dok je to moguće ili prekinuo borbu ako se ona više ne može voditi, i tako omogućio negu ranjenika i izbegao potpunu tragediju …“
                                                            
Odgovor Glavne komande je bio negativan: „Kapitulacija se isključuje. Armija vrši svoj istorijski zadatak, kako bi svojim nepokoljebljivim otporom do maksimuma olakšala stvaranje novog fronta kod Rostova i severno od njega, kako bi se omogućilo povlačenje GA sa Kavkaza.“

Paulus je naredio da se odbace svi ruski predlozi o kapitulaciji 6. armije i da se parlamentarci proteruju vatrom. Tako je odbijen ponovni zahtev komande Donskog fronta o predaji. Nastavlja se besmisleno prolivanje krvi. Sovjetski borci često gube strpljenje, strašan osvetnički gnev počinje da se ispoljava u njihovim postupcima. Omanji nemački odred iz dobro utvrđenih bunkera nekoliko dana je zasipao ubistvenom vatrom jedan istureni puk iz Čistjakovljeve armije. Stotinak crvenoarmejaca platilo je svojim životima pokušaj zauzimanja bunkera. A kada su fašisti ostali bez municije istakli su belu zastavu. Ali borci su odbili da prihvate njihovu predaju. Bez ikakvog dogovora, bez komande, gotovo po intuiciji slistili su vatrom iz mitraljeza i automata uporne naciste.
                                                                                      
Konstantin Rokosovski je naredio da 22. januara ceo Donski front krene u opštu ofanzivu. Nemci su bili pribijeni na sasvim mali prostor, pa je hiljade sovjetskih topova i minobacača napravilo novi pakao u „kotlu“ u kojem je, prema nemačkim izvorima, broj ranjenih i bolesnih u 6. armiji dostigao, u poslednjoj nedelji januara, oko 50 hiljada. Za četiri dana borbi sovjetske jedinice su napredovale 10-15 kilometara. Levo krilo 21. armije oslobodilo je važno odbrambeno utvrđenje Gumrak i preseklo železničku prugu istočno od ovog mesta. Batovljeva armija je proterala osvajače iz Aleksandrovke i Gorodišča. Nemci su izgubili poslednje aerodrome, čime je bilo potpuno prekinuto sletanje transportnih i borbenih aviona. Južno od Staljingrada, Šumilovljeva i Tolbuhinova armija nastavile su energično napredovanje, razbijajući na svom putu protivničku odbranu u Kuporesnom, Jeljšanki, Pešćanki, Voronovu, Aleksejevskoj i Sadovoj i stuštile se prema jugoistoku.

Za 16 dana borbi Nemci su imali preko 100 hiljada ubijenih, ranjenih i zarobljenih vojnika. Teritorija koju su držali smanjila se karajem januara na samo 100 kvadratnih kilometara. Zadržavajući sovjetske trupe na Volgi, oni su hteli da dobiju na vremenu za formiranje nove odbrambene linije.

Videvši da nema drugog izlaza, i u nameri da izbegne dalju pogibiju nemačkih trupa, Manštajn je kao komadant GA „Jug“, zatražio 22. januara od Hitlera da dozvoli fon Paulusu da kapitulira. Dva dana kasnije i fon Paulus je zatražio istu dozvolu. Hitler je odgovorio sledećeg dana: „Zabranjujem kapitulaciju! Armija je dužna da drži svoje položaje do poslednjeg čoveka i do poslednjeg metka i svojom herojskom izdržljivošću doprinese stvaranju odbrambenog fronta i spasenju Zapadnog sveta.“

U takvoj situaciji Konstantin Rokosovski je rešio da 26. januara susretnim udarima Čistjakovljeve 21. i Batovljeve 65. armije sa zapada i Čujkovljeve 62. armije sa istoka, u opštem pravcu prema naselju Krasnij Oktobar, završi cepanje opkoljene grupacije na dva dela, a zatim da ih uništi pojedinačno shodnu planu „Prsten“.

Oštar napad počeo je izjutra.Tri sovjetske armije dokosurivale su neprijatelja i išle u susret jedna drugoj. Pre podne, istoga dana, susrele su se južno od naselja Krasnij Oktobar i na Mamajevom kurganu jedinice 21. armije, koje su nastupale sa zapada, sa 62. armijom koja je napredovala sa istoka.Na taj način nemačka grupacija bila je presečena na dva dela; južni prikovan za centralne kvartove grada i severni na prdručju „Traktorskog zavoda“ i „Barikada“.Oko obe grupacije počela su da se stežu dva čelična obruča.

PREDAJA

U zoru 27. januara počela je energična likvidacija pojedinih grupa opkoljene nemačke vojske. Igrom slučaja, grupa nemačkih generala je sama sebe uhapsila, odnosno, ostavši bez vojske, oni su u tupoj ravnodušnosti sedeli u prostorijama gradskog zatvora. Ovde su bili komadanti korpusa Zajdlic, Pfefer i Šlimer, kao i komadanti divizija Debon, Lajzer i Daniels. Paulus se sa svojim štabom skrivao u podrumu jedne velike robne kuće.

Ujutro ga je telefonom pozvao general Šlimer i obavestio ga o stanju trupa, koje su bile potpuno iscrpljene, demoralisane i nesposobne za dalji otpor. Potom je zatražio dozvolu da kapituliraju. Paulus je ljutito uzvratio da svi moraju i dalje da se pridržavaju njegove naredbe „o borbi do kraja“ i spustio slušalicu. Isto je zatražio i pukovnik Miler, načelnik 14. oklopnog korpusa, ali je i on dobio isti odgovor.

Kada je u noći između 28. i 29. januara levo krilo Šumilovljeve 64. armije prešlo reku Caricu i izbilo u centralni deo grada, već su pucali poslednji šavovi odbrane zabunkerisane nemačke armije.
                                                                        
General Šlimer je, ipak, 29. januara primio sovjetske parlamentarce i zajedno sa ostalim generalima pobeglim u zgradu zatvora vodio razgovor o kapitulaciji. General Šmit, načelnik štaba 6. armije, pretio im je vojnim sudom. Fon Paulus je i dalje demonstrirao „odanost Fireru“ pa mu je 30. januara preko radija čestitao desetogodišnjicu dolaska na vlast: “U Staljingradu, pisao je on, još uvek se vijore zastave sa kukastim krstom“. Međutim, iza ovih pompeznih reči krila se surova stvarnost. Komanda 6. armije je u mračnom podrumu robne kuće očekivala strašan rasplet. I on je nastao.

Tridesetog januara strogim centrom grada već su zagospodarile Šumilovljeve i Tolbuhinove trupe. Predveče se na vratima robne kuće pojavio general Roske, komadant nemačke divizije koja se branila u najužem centru grada: „Divizija više nije u stanju da pruža otpor“, raportirao je Paulusu. „Ruski tenkovi se približavaju robnoj kući. Došao je kraj.“

Paulus i štab proveli su u podrumu svoju poslednju noć.Oni više nikome i ničemu nisu komandovali, ali su pobednicima bili potrebni živi. Prilikom ispitivanja zarobljenika 29. januara, komadant 64. armije general Mihail Stepanovič Šumilov saznao je gde se krije komanda 6. armije. On je naredio komadantu 38. motorizovane brigade, pukovniku I.D. Burmakovu, da opkoli zgradu i zarobi štab 6. armije.

Hitler i Gebels su na sve moguće načine bodrili opkoljene vojnike i starešine tražeći da umru „za stvar Nemačke“ ili da „izdrže dok ne stigne efikasna pomoć“. Dok su postojali aerodromi i sletali avioni, Glavni stan je slao čitave vreće odlikovanja i raznih pohvala. Gvozdeni krstovi su se delili kao alva, ali su ljudi na samrti malo marili za njih. Poslednjeg dana januara stizala su i unapređenja.

Ujutro 31. januara u fon Paulusovu prostoriju ušao je general Šmit i pružio general-pukovniku list papira sa telegramom: „Čestitam vam dodeljivanje čina general-feldmaršala.“ Telegram je stigao u zoru. I to je bio poslednji telegram…

Fon Paulus se namrštio i procedio kroz zube: “Sve ovo predstavlja signal da trebam da izvršim samoubistvo! Ali ja Hitleru takvo zadovoljstvo neću pričiniti …“ Šmit ga je prekinuo: „Istovremeno vam moram saopštiti da su Rusi pred vratima …“

Načelnik štaba je odstupio u stranu i otvorio vrata. U prostoriju je ušao sovjetski general I.A. Laskin sa prevodiocem, i odmah izjavio da su svi prisutni Nemci sovjetski zarobljenici. Potom je pročitao tekst ultimatuma: “Sve opkoljene trupe kod Staljingrada moraju smesta da prekinu otpor; moraju organizovano da nam predaju svo ljudstvo, naoružanje i svu borbenu tehniku; odmah nam predajte sva operativna dokumenta Glavne komande; prekinite sve razgovore preko radija. Mi garantujemo bezbednost svima koji su opkoljeni i ukazivanje hitne medicinske pomoći ranjenicima i bolesnima“.

General Roske je prihvatio ultimatum i odmah preko telefona izdao naredbu o obustavljanju otpora.

Kada je Laskin zatražio od svih pristunih da predaju lično oružje, Paulus je ćuteći otkopčao svoju futrolu sa pištoljem koji je uzeo komesar puka Vinokur. Potom je Laskin napustio Paulusovo skrovište i vratio se u komandu.

Sovjetski istoričari sa ironijom primećuju da je pukovnik Vilhelm Adam tog jutra izvršio svoju poslednju službenu dužnost. Upisao je u službeni protokol i u Paulusovu vojnu knjizicu nov čin, udario pečat i bacio ga potom u zapaljenu peć.

„Glavni ulaz u podrum bio je zatvoren, čuvali su ga sovjetski vojnici“, napisaće mnogo godina kasnije pukovnik Adam. „Oficir koji je komandovao stražom dozvolio mi je da sa šoferom izađem i pripremim kola. Kada sam se popeo gore, skamenio sam se od iznenađenja. Sovjetski i nemački vojnici, koji su do pre nekoliko sati pucali jedni na druge, mirno su stajali u dvorištu jedni naspram drugih. U rukama i o ramenima imali su oružje …“
                                                                             
General Šumilov se kasnije sećao: „Oko 12 sati 31. januara 1943. godine u moj kabinet su uveli feldmaršala fon Pulusa, generala Šmita i pukovnika Vilhelma Adama. Predamnom je stajao prvi feldmaršal nemačke vojske koga je zarobila Crvena armija.S velikim interesovanjem sam posmatrao Paulusa, hitlerovog vojskovođu, koji je neposredno učestvovao u izradi plana „Barbarosa“ … On je bio jedan od izvršilaca tog plana, komandujući 6. armijom, čije su jedinice htele da osovoje Staljingrad …“

Paulus je visok, malo savijen, u uniformi. Lice upalo, oči usađene duboko. Počinje razgovor uz pomoć prevodioca:

Šumilov: Molim vas da pokažete vaše isprave!
Paulus: Ja imam vojničku knjižicu.
Šumilov: Potvrdu o tome da ste vi, gospodine general-pukovniče unapređeni u čin feldmaršala?
Paulus: Takvu potvrdu nemam.
Šumilov: A jeste li primili telegram o tome?
Paulus: Dobio sam preko radija Firerov ukaz.
Šumilov: Mogu li o tome da obavestim moju Vrhovnu komandu?
Paulus: Gospodin Šmit, načelnik štaba može potvrditi (Šmit ustaje i potvrđuje).
Šumilov: Ko je zajedno sa vama zarobljen?
Paulus: Zajedno sa mnom su načelnik štaba general-lajtnant Šmit i pukovnik štaba 6. armije Adam.
Šumilov: Ko još?
Paulus: Imena ostalih predao sam parlamentarcima.
Šumilov: Vas su zarobile jedinice 64. armije, koje su se tukle s vama počev od Dona, pa sve do kraja, kod Staljingrada. Garantujemo vam život, bezbednost, uniforrnu i odlikovanje … Gospodine feldmaršale, molim vas da mi odgovorite: iz kog razloga nije prihvaćen ultimatum general-pukovnika Rokosovskog, komandanta Donskog fronta, kad vam je bilo ponuđeno da položite oiužje?
Paulus: Ruski general bi postupio isto kao i ja. Ja sam imao naređenje da se tučem i bio sam dužan da ga izvršavam.
Šumilov: Kakvim ste se motivima za polaganje oružja sada rukovodili?
Paulus: Mi nismo položili oružje, mi smo izdahnuli, više nismo u stanju da se tučemo. Kada su se vaše trupe uklinile i približile se ostacima naše vojske, nismo više imali municije, nismo imali čime da se branimo, i zbog toga je borba bila prekinuta.
Šumilov: Jeste li izdali naređenje južnoj grupi da položi oružje?
Paulus: Takvo naređenje nisam izdao.
Laskin: Takvo naređenje u našem prisustvu je izdao general-major Roske.
Šumilov: A jeste li vi potpisali naređenje o polaganju oružja?
Paulus: Nisam. Roske je to učinio samostalno. Ja nisam koinandant južne i severne grupe, te jedinice nisu u mojoj nadležnosti. Gospodin Roske je doneo odluku da se položi oružje.
Šumilov: Jeste li severnoj grupi naredili da položi oružje?
Paulus: Nisam.
Šumilov: Onda molim da izdate takvo naređenje.
Paulus: Ja nemam pravo da izdajem takvo naređenje.
Šumilov: Kako to nemate pravo? Pa vi ste komandant?
Paulus: Ja ne mogu trupama koje mi nisu potčinjene da izdajem naređenje da kapituliraju.Nadam se da vi razumete vojnika, da razumete njegove obaveze.
Šumilov: Svaki vojnik je dužan da se bori do poslednjeg časa, ali komandant može narediti svojim potčinjenima da prekinu borbu, kada uvidi da vojnici uzalud ginu, i da to vodi besmislenom uništavanju ljudi.
Paulus: To može da odluči samo onaj koji se neposredno nalazi kod trupa. Tako se i desilo s južnom grupacijom kod koje sam se našao slučajno.

Zatim je Paulus izrazio nezadovoljstvo što se okupilo mnogo novinara, fotoreportera i filmskih snimatelja, i zatražio je da se nastavi razgovor bez njih.

Šumilov: Vi naše zarobljene vojnike i oficire u svojoj štampi pokazujete celoj Nemačkoj, a mi smo dužm da zarobljenog feldmaršala pokazemo celom
svetu.

Sekretar Oblasnog komiteta Staljingrada Aleksej Čujanov je pogledao fon Paulusa u oči i postavio pitanje:“Zašto ste tako žestoko, tako zverski razorili Staljingrad?“ „Rat je rat“, odgovorio je Paulus. „Ja samo izvršavam naređenje više komande…“ Posle još nekoliko pitanja, general Šumilov je pozvao zarobljenog feldmaršala i generale na doručak u kantinu. Fon Paulusa su zatim saslušavali Rokosovski i Voronov.

U toku 31. januara završena je likvidacija cele južne grupacije nemačkih trupa. Međutim, severna nemačka grupacija kojom je komandovao general Štilike, u više navrata je odbijala da prihvati kapitulaciju, pa je Rokosovski naredio 1. februara da se izloži nemilosrdnom napadu artiljerije i avijacije.

Sutradan je ofanziva nastavljena. Napad je počeo u podne, kratkotrajnom, ali žestokom artiljerijskom vatrom.Na poslednji juriš ruskih trupa Nemci nisu odgovorili, podigli su ruke uvis. Na bajonete su istakli bele krpe.Borba na Volgi je prekinuta. Četrdeset hiljada vojnika severne grupacije položilo je oružje.

Uveče 2. februara Radio-Moskva je prenela zvanično saopštenje da je kapitulirala i poslednja nemačka jedinica okružena u severnom području Staljingrada. Ali nemačka agencija Transokean demantovala je ovo saopštenje: „Generali se nisu predali živi protivniku koji nikada ne ostavlja zarobljenike u životu. General-feldmaršal Paulus, nalazeći se u Staljingradu, nosio je sa sobom dva revolvera i otrov. Da li je on pao u sovjetske ruke kao težak ranjenik i u nesvesnom stanju ili mrtav, još nije poznato“.

Odmah potom Glavna komanda Crvene armije je štampala dva letaka koji su bacani iznad nemačkih rovova a u kojima se kaže da su 6. armija i 4. tenkovaska armija razbijene i zarobljene kod Staljingrada, a da je general fon Paulus živ i zdrav pao u sovjetske ruke.Priložena je i fotografija sa njegovog saslušanja.

Nemačke vođe su posle katastrofe svoje vojske kod Staljingrada proglasile u Nemačkoj trodnevnu žalost. Druga strana je slavila pobedu. U muzeju odbrane Staljingrada čuva se povelja predsednika SAD Frenklina Ruzvelta: “U ime naroda Sjedinjenih Američkih Država predajem ovu povelju gradu Staljingradu, koja predstavlja izraz našeg ushićenja njegovim braniocima, čija će hrabrost i požrtvovanost u vreme opsade od 13. septembra 1942. do 31. januara 1943. godine večno nadahnjivati srca svih slobodoljubivih ljudi.Njihova slavna pobeda zaustavila je talas najezde i postala prekretnica u ratu savezničkih nacija protiv agresije“.



Ukupno je sahranjeno 147.200 nemačkih i rumunskih vojnika.U zarobljeništvo je pala 91.000 Nemaca među kojima preko 2500 oficira i 24 generala.Prema Vikipediji Sovjeti su u svim fazama Staljingradske bitke izgubili preko 750.000 vojnika, dog su nemački gubici bili još veći.Iznosili su oko 850.000. Maršal G.K. Žukov u svojim memoarima navodi da su Nemci kod Staljingrada izgubili preko milion i po vojnika.

Tako je završena, do tada, najžešća bitka u istoriji. Na Volgi i na njenoj desnoj obali ponovo je zavladala tišina. Staljingrad je ponovo postao pozadina rata koji se i dalje vodio. Ali, i front je odmicao sve dalje na zapad.