Nemacka letnja ofanziva 1942

Potrebni su mi ugalj i gvožđe Donjeca i nafta Kavkaza, ili mogu da naredim prekid vatre“.Ove reči Hitler je ponavljao sve vreme rata u Sovjetskom Savezu.One su ga opsedale i proganjale.Nova ofanziva prema Staljingradu i Kavkazu, šifrovano nazvana „Plan Blau“, trebalo je da ostvari Hitlerov san, bez obzira na žrtve.Sovjetsko-nemački front dugačak 3680 km držale su četiri nemačke grupe armija: GA „Sever“ i „Centar“ (front Lenjingrad-Moskva) i GA „A“ i „B“, nastale iz GA „Jug“, držale su ostatak linije fronta.Ove dve poslednje grupe određene su da izvrše „Plan Blau“ i najzad ostvare nemački san: Drang nash Osten (nadiranje ka Istoku).Sovjetski Savez nije trebalo samo baciti na kolena, nego je trebalo jednom zauvek da se raščisti sa omrženim „varvarom sa Istoka“.
                           

GA „B“ koju je predvodio general fon Bok, trebalo je da se preko grada Vornježa probije do obala Dona, a zatim na jug ka Volgi, da bi se najzad probila do Staljingrada.Grupa armija „A“ pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista nastupila bi uz GA „B“.Iza ove dve grupe armija sledile su četiri satelitske armije, i to dve rumunske, jedna italijanska i jedna mađarska.

Cela operacija je bila usmerena na to da se neprijateljske trupe moraju uništiti u velikoj okuci reke Don, na prilazima Staljingradu i da se zatim osvoje naftonosna polja Kavkaza.Staljingrad je u početku bio sporedan cilj.Pre nego što je počela nemačka letnja ofanziva, polazna linija fronta bila je istočno od gradova Kursk i Harkov.Za početak ofanzive određen je 28. jun 1942; dosta kasno.Velika letnja ofanziva trebala je da počne u maju, ali su protivofanziva Sovjetske armije kod Harkova, zauzetost avijacije na Krimu i rđavo vreme (sve vreme je lila kiša) prouzrokovali znatno odlaganje ofanzive.Kada su se borbe krajem maja 1942. stišale, plen nemačkih armija u ovom sektoru istočnog fronta je po njihovim izvorima bio popriličan: 215.000 ratnih zarobljenika, 1812 topova, 1270 tenkova, 542 oborena aviona. Dve sovjetske armije, više od 22 divizije bile su uništene. Kada je Vrhovna komanda htela da upozori Hitlera na oprez u letnjoj ofanzivi zbog brojnosti sovjetskih snaga, oko 2.000.000 ljudi na moskovskom i staljingradsko-kavkaskom pravcu, uzviknuo je besno „Rus je mrtav!“

U planu „Blau“ uključeno je sto divizija Nemaca i njihovih saveznika i 1500 od 2750 aviona, koliko ih je ukupno bilo na istočnom frontu.Nasuprot nemačkim armijama stajalo je 120-140 sovjetskih divizija pod komandom maršala Timošenka.

U dva sata i 15 minuta 28. juna 1942 godine moćna aritiljerijska kanonada i udari Luftvafe nagovestili su novi početak ofanzive na Istočnom frontu.U napad je prva krenula GA „B“ pod komandom generala fon Boka (2. armija, mađarska 2. armija i 4. nemačka tenkovska armija) napadajući sektor severno od železničke pruge Kursk-Voronjež.Napad je podržavala avijacija generala fon Rihthofena.Probivši odbranu sovjetske 13. armije, tenkovi 4. oklopne armije pod komandom generala Hota izbili su već 6. jula na Don i gotovo potpuno zauzeli grad Voronjež.

30. juna u napad je krenula udarna grupa 6. armije pod komandom generala fon Paulusa.Ona je u brzom naletu iz pravca Harkova probila odbranu sovjetske 21. i 28. armije, na levom krilu Jugozapadnog fronta (Timošenko). Paulusove trupe su bile dosta nadmoćnije u odnosu na sovjetske, tako da su se dosta brzo probijale ka Voronježu.Prodirući ka severoistoku one su se spojile sa grupom generala Vajksa i time opkolile sovjetske jedinice kod Starog Oskola. Položaj sovjetske vojske na voronješkom pravcu naglo se pogoršao. Da bi se Nemci sprečili da forsiraju Don, i da bi se zaustavilo njihovo dalje napredovanje, Stavka je iz svoje rezerve dodelila komadantu Brajanskog fronta generalu F.I.Golikovu dve operativne armije, naredivši im da se razviju na desnoj obali Dona.Istovremeno je ovom frontu dodeljena i 5. tenkovska armija, kako bi se njome, u saradnji sa ostalim sovjetskim tenkovskim jedinicama, naneo protivudar u bok i pozadinu nemačkih trupa koje su napredovale ka Voronježu. 5. tenkovska armija je, po zamisli Stavke, trebala da nanese udar iz pravca Jeljca, ali ona nije dobila nikakva naređenja od komande Brjanskog fronta. General Vasiljevski je bio primoran da lično iz Moskve dođe u štab 5. tenkovske armije i njenom komadantu generalu A.I. Luzjukovu da uputstva u vezi kontraudara. Međutim, zbog neiskustva general Luzjukova i zbog konfuznosti u komandi Brjanskog fronta, kontraudar ove moćne sovjetske formacije, dao je više nego skromane rezultate.

                   

3. jula trupe generala Golikova su ipak uspele da zaustave Nemce u rejonu Voronježa i čvrsto ih vežu za sebe.Na zaprepašćenje Boka, Vajksa i Lista, narednog dana Hitler se lično pojavio u štabu Grupe armija.Bio je ljut, jer je napredovanje bilo ispod očekivanog tempa zbog otpora Crvene armije kod Voronježa.Firer je izričito naredio štabu GA da iz bitke kod Voronježa hitno izvuče jedinice i usmeri ih južno od grada.On je smatrao da su Vajksove jedinice već izgubile dragoceno vreme.

I pored zastoja kod Voronježa, jedince Vermahta su nastavile napredovanje i u toku prvih deset dana ofanzive uglavnom postigle, po mišljenju Vrhovne komande, zadovoljavajuće uspehe.

VUKODLAK

Sve do 16. jula 1942. godine Hitlerov Glavni stan, nazvan „Vučja jama“ (Wolfschanze) nalazio se u istočnoj Pruskoj, u stoletnoj šumi kod Rastenburga.Drugim rečima bio je dosta udaljen od područja gde su se odvijale ratne operacije. Zbog toga je odlučeno da 16. jula Glavni stan i Vrhonu komandu Kopnenih snaga premeste u okolinu ukrajinskog grada Vinice.Ovde je njegovo sedište nazvano „Vukodlak“ (Werhwolf).

Na severnoj strani „Vukodlaka“ izgrađen je veliki vojni aerodrom.Bunker, Hitlerov Glavni stan i skloništa od bombardovanja nalazili su se duboko ispod zemlje.Zidovi i tavanice izgrađeni su od specijalnog armiranog betona debljine 3-5 metara.Svi objekti bili su ograđeni gustom čeličnom žicom visokom do dva metra, a mreža je čitav metar zalazila u zemlju.Osim čelične mreže postavljeno je i nekoliko redova bodljikave žice kroz koju je proticala električna struje.Ograda je bila opremljena elektrosignalizacijom.Za Firera je podignuta prizemna vila od cigala.Spolja je bila maskirana gredama od borovine.Ispred zgrade su napravljeni betonski bazen i cvećnjak.Hitler je mnogo voleo cveće.U blizini su sagrađeni crpna stanica i vodovod, elektrana i dve radiostanice.

Na kraju aerodoroma, kod sela Kalinovke, bio je smešten štab rajhsmaršala Hermana Geringa.Glavni stan bio je povezan telefonom sa Berlinom, Kijevom, Harkovom, Dnjepropetrovskom, Rostovom i Žitomirom.U Žitomiru se nalazio štab rajhsfirera SS Hajnriha Himlera.Na ivici šume oko „Vukodlaka“ izgrađeno je tridesetak osmatračnica.Na pet kilometara od Glavnog stana sa tri strane su postavljene maskirne protivavionske baterije, a sa četvrte, na pruzi Kalinovka – Vinice, stalno je bio u pokretu oklopni voz.U šumi i oko nje u barakama su bile smeštene jedinice SS za unutrašnje obezbeđenje „Vukodlaka“.Sva nepozvana lica koja bi bilo šta saznala o Glavnom stanu na licu mesta su streljana.

Čuveni sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov sa svojim saradnicima uspeo je da u blizini ovog objekta uhvati žive majora grofa Gana i potpukovnika fon Rajsa, koji su radili u nemačkoj Vrhovnoj komandi.Kuznjecov je izneo Moskvi plan o hvatanju ili likvidaciji Hitlera i njegovih najbližih saradnika, ali Crvena armija u to vreme nije raspolagala snagama za takav poduhvat, pogotovu što su se u to vreme, na južnom frontu, u rejonu grada Voronježa, vodile borbe od velikog značaja za ishod nemačke letnje ofanzive.

VORONjEŽ

Premda su Nemci probili odbranu Brjanskog fronta i Jugozapadnog fronta u dužini od 300 i u dubini od 150 – 170 kilometara, ipak je ogorčena odbrana sovjetskih trupa kod Voronježa osujetila Hitlerov plan o opkoljavanju jedinica Brjanksog fronta na voronješkom pravcu, a zatim i trupa Jugozapadnog fronta koje su pružale žilav otpor 6. fon Paulusovoj armiji i 1. oklopnoj armiji.Stavka je 7. jula formirala novi Voronješki front pod komandom generala Nikolaja Vatutina i naredila da istog dana počne povlačenje trupa Južnog i Jugozapadnog fronta preko Dona.Usledila je i promena u komandi Brjasnkog fronta.Umesto generala F.I. Golikova imenovan je Konstantin Rokosovski.

Izvlačenje sovjetskih tupa iz potencijalnog obruča trajalo je deset dana. Vojska Jugozapadnog fronta uz krvave gubitke povlačila se preko Dona u pravcu Staljingrada, dok su jedinice Južnog fronta odstupale niz reku Don.

Videći kako mu ne polazi za rukom da uništi sovjetske snage, feldmaršal fon Bok zahtevao je hitno korekciju daljeg nastupanja.Fon Bokova poruka razmatrana je 13. jula na sednici u Glavnom stanu. Rasrđeni Hitler je smatrao da fon Bok namerno radi protiv njega.Posle niza uvreda na račun fon Boka, Hitler je naredio njegovo smenjivanje.Iste večeri feldmaršal Kajtel poslao je telegram fon Boku da preda dužnost feldmaršalu fon Vajksu i da odmah dođe u Berlin, čime je praktično završena karijera ovog elitnog vojskovođe nemačkog Vermahta (Teodor fon Bok poginuo je 5. maja 1945. godine u Hamburgu prilikom britanskog bombardovanja grada).

Novi komadant GA „B“ feldmaršal Maksimilijan fon Vajks dobio je zadatak da svim sredstvima spreči Ruse da se povuku preko Dona i na jug.Nemačke trupe nastavile su napredovanje, prodrevši jula 150 – 400 kilometra u dubinu sovjetske teritorije između Dona i Azovskog mora.U Moskvi je sa velikom zebnjom primljena vest da su Nemci uspeli da izbiju na veliku okuku Dona.U Hitlerovom bunkeru je zavladala neopisiva radost.

Sredinom jula Stavka je shvatila da neprijatelj nastoji da izbije na Volgu i zauzme Staljingrad, kako bi presekao vodenu arteriju za transportovanje kavkaske nafte na sever zemlje.

Nemačke trupe prodrle su 12. jula u Staljingradsku oblast, a samo nekoliko časova pre toga Stavka je odlučila da formira Staljingradski front pod komandom maršala Timošenka.

Sovjetski Južni front je prilikom odstupanja pretrpeo velike gubitke, pa su četiri njegove armije ostale sa samo 100 hiljada boraca.Stavka je rasformirala Južni front a njegovu vojsku priključila je Severnokavkaskom frontu na čijem čelu se nalazio maršal Semjon Buđoni.Zadatak ovog fronta je bio da štiti prilaze Stavropolju i Krasnodonu i da ne dozvoli Nemcima napredovanje prema Kavkazu.

Ukazom prezidijuma sovjeta SSSR 14. jula 1942. godine u Staljingradskoj oblasti zavedeno je ratno stanje.Tri dana kasnije jedinice 62. i 64. sovjetske armije sukobile su se na rekama Čiru i Cimlji sa isturenim trupama fon Paulusove 6. armije koja se kretala prema Staljingradu.Od toga dana počela je odbrambena faza Staljingradske bitke.
                                    
U pravcu Staljingrada, počev od 17. jula, nastupalo je 14 divizija 6. nemačke armije sa oko 270 000 vojnika, tri hiljade topova i minobacača i oko 500 tenkova.Nedugo zatim taj broj je znatno povećan.Podržavala ih je 4. vazduhoplovna flota sa 1.200 aviona.Ovim snagama je tada, na tom sektoru, moglo da se suprotstavi 12 divizija 63. i 64. armije sa oko 160 000 vojnika.

Hitler je smatrao da će 6. armija moći sama da osvoji Staljingrad i to najdalje do 25 jula čime bi sovjetski front na jugu bio presečen na dva izolovana dela.Od pada Francuske više nije bio tako dobro raspoložen.“Rus je pobeđen!“, izjavio je šefu svog Generalštaba Francu vitezu fon Halderu.Taj optimizam naveo je Hitlera na fatalnu promenu operacionog plana.On je sačinio novi plan „Vajzung 45“ koji je datirao od 23. jula 1942.Tog dana je grad Rostov pao u ruke GA „A“ koji je osvojen od strane nemačke 17. armije.U novoj Hitlerovoj direktivi GA „A“ (1. i 4. tenkovska, 17. i 11. armija – ukupno 41 divizija) je morala da skrene sa prvobitnog pravca ka Staljingradu, na jug ka Kavkazu, ka nafti.Da bi ojačao GA „A“, Hitler joj je pridodao veliki deo 4. oklopne armije, koja je bila u sastavu GA „B“.Na taj način oduzeo je 6. armiji veliki deo njene probojne snage.GA „A“ potpomognuta 1. oklopnom armijom i tenkovima uzetim od Paulusa ušla je duboko u Kavkaz.

NI KORAK NAZAD

6. avgusta rano ujutro Hotova tenkovska armija je probila položaje Šumilovljeve 64. armije tako da su se čelne nemačke jedinice približile na svega 30 km od Staljingrada.Međutim, tri dana kasnije vojska Jugozapadnog fronta prešla je u kontranapad i odbacila neprijatelja na polazne položaje.

Od 15. do 20. avgusta razvila se žestoka borba na maloj okuci Dona jer su sovjetske trupe pokušavale da zadrže svoje mostobrane.Nemcima je ipak pošlo za rukom da potisnu 4. sovjetsku tenkovsku armiju i da uspostave svoje mostobrane na levoj obali Dona.Potom je na ovaj prostor izvršena velika koncentracija nemačkih trupa, sa zadatkom da forsiraju Don, prošire uspostavljeni mostobran, a zatim da odatle svoje snage usmere na Volgu, severno od Staljingrada.

Na Kavkazu nemački tenkovi su kod Majnkopa došli do kavkaskih naftonosnih polja, a 21. avgusta su nemačke brdske jedinice zabile nacističku zastavu na vrh Elbrusa.Hitler je bio na vrhuncu samopouzdanja.Već je sebe smatrao gazdom ogromnog sovjetskog bazena nafre.Onda je deo tenkova i ljudstva GA „A“ ponovo poslao na sever, ka Staljingradu.Verovao je da je pitanje Kavkaza rešeno i da je trebalo da se sada skoncentriše na Staljingrad.

Ujutro 23. avgusta trupe 6. armije, koncentrisane na levoj obali Dona, prešle su u ofanzivu i nanele udar na spoju 4. sovjetskog oklopnog korpusa i 62. sovjetske armije.U prvoj liniji nemačkog napada nalazio se 14. oklopni korpus generala Vitershajma.Prednji delovi nemačkog klina izbili su predveče na Volgu kod Rinoka i Latašanke, to jest u severno predgrađe Staljingrada.Staljingradstki front je time bio presečen na dva dela.

Istog dana nešto ranije, u 18 sati, Nemci su na Staljingrad izvršili masovni napad iz vazduha.Bombardovanje je trajalo tri dana; 23, 24. i 25. avgusta 1942.Sovjetski general Jerjomenko ovako opisuje nemačko bombardovanje:“Grad koji se protezao na više od 60 km duž Volge bukvalno je goreo.Bio je čudovišno razoren … Nemci su na Staljingrad bacili svoju celu 4. vazdušnu flotu … Prve bombe oštetile su vodovod što je veoma otežavalo gašenje požara … Mnogo štošta sam doživeo u prvom svetskom ratu, revoluciji i u prvoj godini velikog otadžbinskog rata, ali ono što sam video 23. avgusta u Staljingradu predstavljalo je neopisiv užas … Ogromni stubovi vatre buknuli su na mestima gde su se nalazili rezervoari nafte, a čitavi potoci upaljene nafte i benzina potekli su prema Volgi …“

U gradu je 25. avgusta proglašeno opsadno stanje.Do tog datuma iz grada je već evakuisano preko 300 hiljada stanovnika Staljingrada.Preostalo stanovništvo je podizalo barikade i kopalo rovove ili se rame uz rame borilo zajedno sa vojnicima Crvene armije.Već 12. septembra linija fronta se nalazila na dva do 10 kilometra od grada.Na ovoj liniji su Nemci privremeno zaustavljeni.

Fon Manštajnova 11. armija prebačena je u avgustu u rejon Lenjingrada gde su je razbile trupe sovjetskog Vlohovskog fronta.Komadant GA „B“ Vajks i general fon Paulus pozvani su 12. septembra na savetovanje u Hitlerov Glavni stan kod Vinica.Opšti zaključak savetovanja je bio da se stvari kod Staljingrada odvijaju odlično i da je glavnina Crvene armije razbijena i da njen otpor na Volgi ima samo lokalni karakter.Hitler je naredio da se Staljingrad zauzem što pre kako se nemačke snage ne bi „mrcvarile duže vreme“.Juriš na Staljingrad i njegovo osvajanje poverio je fon Paulusu.

Istog dana u Moskvi G.K. Žukov i A.M. Vasiljevski podneli su Staljinu na uvid plan koji predviđao napad na nemačku grupaciju kod Staljingrada, njeno odsecanje od ostalih nemačkih jedinica, i u drugoj fazi njeno potpuno razbijanje.Staljin je odobrio taj plan, ali je zbog razvučenog fronta bilo potrebno dosta vremena kako bi se jedinice prikupile i organizovale za napad.