Bitka za Moskvu

Hitler je sa brojnim savetnicima doleteo 4. avgusta u beloruski grad Borisov, u štab komadanta GA „Centar“. Uznemiren zbog razvoja događaja i sporog napredovanja, upitao je feldmaršala fon Boka: „Kada ćete po vašim predviđanjima zauzeti Moskvu?“, „Krajem avgusta, moj Fireru!“ – hladnokrvo je odgovorio fon Bok. Međutim, događaji su demantovali hitlerovog feldmaršala. Njegove trupe su krajem avgusta još uvek bile udaljene od sovjetskog glavnog grada 300 – 400 km.
                 
Hitler je 6. septembra 1941. potpisao direktivu broj 35 u kojoj se govorilo da su nastupili uslovi za preduzimanje „odlučujuće operacije na Istočnom frontu“ i dalje napredovanje na moskovskom pravcu.

Na samom početku ove krunske operacije došlo je do izvesnog razmimoilaženja između „Glavnog stana“ (GS) i fon Boka. Feldmaršal je želeo da sprovede što dublji obuhvat sa krila, dok je GS insistirao da se obruč zatvori kod Vjazme. Ipak, razlike u gledanju na plan nisu bile velike tako da je fon Bok 7. septembra zapisao u svoj dnevnik: „Shodno Firerovoj direktivi, najzad se ispunila moja želja da otpočnem ofanzivu protiv glavnine ruskih snaga. Samo da se vreme ne promeni, jer pre kraja septembra neću moći da dovučem potrebna pojačanja! Opšti plan operacije je dobar, ali nije sasvim jednostavan, posebno na severnom krilu … Glavne ruske snage stoje nerazbijene pred mojim frontom i sve do sada je neizvesno da li ćemo uspeti da ih razbijemo tako brzo i da iskoristimo pobedu još pre početka zime, kako Rusija u ovom ratu više ne bi mogla da stane ne noge“. Hitler je 19. septembra naredio da se čitava operacija nazove „Tajfun“, čime je naglašen njen razarajući karakter.

U toku priprema za izvođenje operacije „Tajfun“ znatno je ojačana GA „Centar“. Iz GA „Sever“ prebačeni su na moskovski pravac 4. tenkovska grupa (koju su sačinjavale četiri tenkovske i dve motorizovane divizije) i vazduhoplovni korpus. Iz GA „Jug“ fon Boku je vraćena 2. tenkovska grupa i 2. pešadijska armija. Stigla su i pojačanja iz rezerve GS (dve tenkovske jedinice), kao i nova ratna tehnika.

Poslednje savetovanje svih komadanata tenkovskih i pešadijskih jedinica održano je 24. septembra, uz učešće feldmaršala Brauhiča i generala Haldera. Komadant 2. tenkovske grupe general Guderijan je nastojao da ofanziva otpočne što pre, najkasnije 30. septembra, kako bi se „iskoristilo lepo vreme“ i još uvek suvi putevi. Međutim, pripreme su se odužile, tako daje operacija počela tek 2. oktobra.
             
Krajem septembra položaj Crvene armije je bio veoma težak. Vermaht je neprestano popunjavao sve veće gubitke na Istoku, i štaviše dovodio nova pojačanja.


Trebalo bi još jednom napomenuti da su sovjetske divizije bile dva, a nekad i tri puta manje od nemačkih, pa je protivnik u ljudstvu prevazilazio sovjetske trupe 1,3 puta. Od 2715 sovjetskih tenkova, Crvena armija je raspolagala sa samo 728 teških i savremenih tenkova. Nemci su bili nadmoćniji u artiljeriji 1,9 puta, a u avijaciji 2,1 put.

GA „Centar“ je imala 1. oktobra 77 kompletnih divizija, uključujući tu i 14 tenkovskih i 8 motorizovanih divizija, ili 64% svih nemačkih brzopokretnih trupa na Istočnom frontu.

Nemačkoj GA „Centar“, suprotstavljala su se tri sovjetska fronta, Zapadni, Rezervni i Brjanski sa ukupno 95 divizija uključujući tu i 3 motorizovane i 9 konjičkih divizija kao i 13 tenkovskih brigada, što je ukupno iznosilo oko 30% aktivnih snaga Crvene armije. Mnoge divizije nisu bile kompletne niti su imale borbenog iskustva, sem toga bile su slabo naoružane i obučene. Ovo se posebno odnosi na pripadnike dobrovoljačkih jedinica koji su se nazivali narodni opolčenci.


Proizilazi da je Vermaht na moskovskom pravcu bio nadmoćniji u živoj sili 1,4 puta, a u artiljeriji 1,8 puta, u tenkovima 1,7 puta i u avijaciji 2 puta. Međutim, na sektorima gde su bile koncentrisane glavne nemačke snage ovaj odnos je bio još veći u korist Nemaca.

Sovjetska vrhovna komanda je zaključila da se Nemci spremaju za veliku ofanzivu, pa je 27. septembra naredila trupama Zapadnog i Brjanskog fronta da pređu u upornu i čvrstu odbranu, i ostvare potrebne rezerve i vode sistematsko izviđanje. U to vreme Zapadnim frontom je komandovao general Ivan Konjev, a od sredine septembra na čelo Rezervnog fronta došao je maršal Semjon Buđoni. Zapadni front je imao šest armija (22, 29, 30, 19, 16 i 20) i zajedno sa svojom rezervom branio je teritoriju na glavnom moskovskom pravcu u širini od 340 km, od Ostaškova do Jeljne. Glavnina snaga Rezervnog fronta (31, 32, 33 i 49. armija) protezala se istočno od Zapadnog fronta, braneći pojas širine 300 km na liniji Ostaškov, Seližarevo, Dorogobuž. Zadatak ovih trupa je bio da odbiju udare nemačke vojske u slučaju da ona probije odbranu Zapadnog fronta.
              
Tri armije Brjanskog fronta (50, 3 i 13. armija) štitile su pravce prema Kalugi, Sevsku, Orlovsku i Tuli.

Pre nego što je otpočela nemačka ofanziva u štab feldmaršala fon Boka stigao je lični Hitlerov izaslanik, noseći sa sobom naredbu koja zabranjuje nemačkim regularnim jedinicama da u prvo vreme uđu u Moskvu.Trupe GA „Centar“ , posle dva moćna udara, severno i južno od Moskve, spojile bi se negde između gradova Gorki i Vladimira i time zatvorile obruč oko sovjetskog glavnog grada.

Osvajanje Moskve trebalo je da odjekne što snažnije u svetu, pa je Hitler naredio da se 7. novembra, umesto tradicionalne parade sovjetskih trupa, održi parada pobede jedinica Vermahta. Nemački „komadant Moskve“, koji je već bio imenovan sredinom oktobra, poslao je odštampane pozivnice visokim zvanicama Trećeg Rajha, Italije, Japana, satelitskih država, kao i predstavnicima nekih „neutralnih“ zemalja (Turske, Portugalije …)

OPERACIJA „TAJFUN“

Moskovska bitka je trajala od 30. septembra 1941. do 20. aprila 1942. Istoričari je dele na dve faze; odbrambenu (30. septembar – 4. decembar) i ofanzivnu, koja se takođe sastoji iz dve etape; kontraofanziva (5. decembar 1941 – 7. januar 1942) i velika ofanziva sovjetskih trupa (7. januar 1942 – 20. april 1942)

2. oktobra 1941. Moskva je još uvek bila daleko, kada su snage GA „Centar“ otpočele veliku ofanzivu protiv snaga Zapadnog i Rezervnog fronta.Borbe su od prvog trenutka poprimile žestok karakter.
           
Iskoristivši brojčanu nadmoć, posebno u tenkovima, Guderijanove trupe su probile odbranu Brjanskog fronta u rejonu Gluhova i nastavile napredovanje u pravcu severoistoka.Jedan njegov tenkovski korpus se ustremio prema Orelu i Tuli, a drugi u pravcu Brjanska i Karačeva u cilju da zađe iza leđa glavnini sovjetskih snaga na ovom sektoru i da ih opkoli u području Brjanska.Nastupila je teška situacija južno od Brjanska gde je 3. i 13. sovjetskoj armiji pretilo opkoljavanje.

U isto vreme, nemačka 2. armija probila je odbranu 50. sovjetske armije i brzo napredovala prema Brjansku. Ne nailazeći na ozbiljniji otpor Guderijanove trupe su se ustremile na Orel. Crvena armija se povlačila uz borbu na istok trpeći pri tome velike gubitke.

Situacija se sve više pogoršavala. Guderijanovi tenkovi su 3. oktobra zauzeli Orel. Iznenađenje je bilo toliko , da su tramvaji još uvek radili kada su Nemci ušli u grad. U brzom tempu se nastavilo prema Tuli, udaljenoj od Orela manje od 200 km. Brjanski front je bio presečen, pa je Stavka hitno u borbu iz svoje rezerve ubacila 1. gardijski korpus, ojačan sa dve tenkovske brigade, vazduhoplovnom grupom i sa još nekoliko specijalnih jedinica. Komandovanje je bilo povereno generalu D.D. Ljeljušenku koji je bio direktno potčinjen Stavki. Korpus je dobio zadatak da zatvori pravac Orel – Mcensk – Tula – Moskva.Kada je Guderijan izbio na drum Orel – Mcensk, on je zaključio da ga više niko ne može zaustaviti. Međutim, 4. oktobra kod Mcenska mu se isprečio korpus generala Dmitrija Ljeljušenka i tenkisti brigade Mihaila Katukova. U ogorčenoj bitci koja je trajala nekoliko dana nemačka vojska je pretrpela znatne gubitke. Samo 6. oktobra Guderijan je izgubio 43 tenka i 500 vojnika. Evo kako general Guderijan opisuje ove događaje u svojim memoarima: „Na području delovanja 24. korpusa generala Ljeljušenka, kod Mcenska, severoistočno od Orela razbuktala se žestoka borba u kojoj je učestvovala naša 4. oklopna divizija … U borbu je bio ubačen veliki broj ruskih tenkova T-34, koji su nam naneli ozbiljne gubitke.Materijalna nadmoć naših tenkova koja je do tada postojala, bila je izgubljena. Samim tim nestale su i perspektive brzog i neprekidnog uspeha … Naročito su za nas bili neuspešni raporti o dejstvima ruskih tenkova, a glavno, o njihovoj novoj taktici. Naša protivtenkovska sredstva tog perioda mogla su uspešno da dejstvuju protiv tenkova T-34 samo pri izuzetno povoljnim uslovima … Zbunjivala je činjenica da su poslednje borbe počele negativno da utiču i na naše najbolje oficire“.

Ali Sovjeti ipak nisu imali dovoljno snage da zaustave napredovanje Guderijanovih jedinica mada su znatno usporili njihovo približavanje Tuli.

Na sektoru između gradova Belij i Kirov Nemci su skoncentrisali 2/3 snaga GA „Centar“ (9. i 4. pešadijska armija, kao i 3. Hotova i 4. Hepnerova oklopna grupa). Glavnina nemačkih trupa zauzela je 4. oktobra Spas-Demensk i grad Kirov, 5. oktobra pao je Juhnov, pa su nemački tenkovi odmah izbili u područje Vjazme gde su se spojili sa trupama koje su nadirale iz reona Jarceva i Duhovščine, čime je zatvoren obruč oko 19. i 20. armije Zapadnog fronta i 24. i 32. armije Rezervnog fronta. Prema nemačkim podacima, u “kotlu Vjazme”, zarobljeno je oko 658 000 sovjetskih vojnika.
         
„Katastrofa kod Vjazme“ , piše u svojim memoraima maršal Vasiljevski, „u znatoj je meri bila posledica ne samo protivnikove nadmoćnosti u živoj sili i borbenoj tehnici, u nepostojanju kod nas operativnih rezervi, već i nepravilnog određivanja glavnog pravca udara od strane Stavke i Generalštaba, a samim tim i nepravilno postavljene odbrane …“

Duboki proboj nemačkih tenkovskih grupacija i opkoljavanje i uništavanje znatnih snaga Crvene armije, nedovršena izgradnja odbrambenih linija i nepostojanje ozbiljnih snaga na Možajskoj odbrambenoj liniji stvorilo je opasnost da neprijatelj brzo prodre u Moskvu.Još kada su sovjetski izviđački avioni javili da se na drumu Spas-Demenska prema Juhovu kreće nemačka kolona tenkova i motorizovane pešadije u dužini od 25 km, a ispred nje oni nisu zapazili sovjetske trupe, panika je postala još veća.

Fon Bok i Halder su došli već 7. okobra do zaključka da Crvena armija „ne raspolaže snagama koje bi mogla angažovati za suprotstavljanje daljem napredovanju GA „Centar“ u pravcu Moskve“. Guderijan je dobio zadatak da se približi Tuli i zaposedne određene puteve u cilju nastavljanja ofanzive prema Kolomni, Kaširi i Serpuhovu.Štraus i Kluge da dokrajče opkoljene sovjetske trupe kod Vjazme. Ali Moskva se nije predavala.

Od 13. oktobra rasplamsale su se žestoke borbe na svim operativno važnim pravcima koji su vodili prema Moskvi. Opasnost po sovjetski glavni grad stalno je rasla. Približavali su se odlučujući događaji. Zbog toga je Vojni savet Zapadnog fronta za glavnu liniju odbrane izabrao liniju Novo-Zavidovski – Klin – Istransko veštačko jezero – Istra – Krasnaja Pahra – Serpuhov – Aleksin.

Crvena armija je bila prinuđena da 13. oktobra napusti Kalugu, a 16. Borovsk. Najžešći okršaji vođeni su na Borodinskom polju, gde su se 1812. godine sudarile Napoleonove armije sa ruskom vojskom kojom je komandovao feldmaršal Kutuzov. Na frontu dugom 45 km divizije nemačke 4. tenkovske grupe generala Hepnera naišle su na izuzetno snažan otpor sovjetske 32. divizije pukovnika Viktora Polosuhina. General-pukovnik Hepner je ovako ocenio sudar na Borodinskom polju: „… Kao i pre 129 godina Rusi su pružili neverovatno snažan otpor, pokušavajući da pregrade put ka svetoj Moskvi, na 100 km od nje …“ Pet dana je trajala krvava bitka. Bojište je bilo prekriveno uništenom ratnom tehnikom, mnogobrojnim leševima i jurišnim topovima. General-pukovnik Hepner je stalno ubacivao u bitku nove snage i 16. oktobra izvršio duboko zaobilaženje položaja 32. divizije s krila. Potom su njegovi tenkovi prodrli u pozadinu branilaca i zapretili im opkoljavanjem. Jedan istureni odred napadača prodro je do komandnog mesta 5. armije kojom je komandovao general Dmitrij Ljeljušenko. Komadant armije je sakupio borce koji su bili oko njega i poveo ih u protivnapad. Čitav sat je vođena borba prsa u prsa i u njoj je Ljeljušenko teško ranjen. Tada je komandu nad 5. armijom preuzeo general Leonid Govorov, kasnije maršal Crvene armije.

Sovjetske trupe morale su 18. oktobra da napuste Možajsk i Malojaroslavec. Tek uz natčovečanske napore nemačke trupe su zaustavljene na liniji Volškog veštačkog jezera istočno od Volokolamaska i dalje duž linije reke Nare i Oke, a na jugozapadnim prilazima Moskvi, na području Tule, gde se nalazila 50. sovjetska armija.
              
Od 2. oktobra do početka novembra 1941. godine, GA „Centar“ pod komandom fon Boka napredovala je 150 – 200 km. To rastojanje feldmaršal je prešao preko 300 000 svojih vojnika. U vrhovima Vermahta su počele da kruže priče kako je kod Vjazme izvojevana poslednja nemačka pobeda, da je operacija „Tajfun“ pred krahom i da su fon Bokove trupe na izdisaju.

Načelnik štaba 4. armije, general Ginter Blumentrit, piše u svojim memoarima: „ Kad smo se sasvim približili Moskvi, iznenada se naglo promenilo raspoloženje svih naših komadanata. S čuđenjem i razočarenjem smo konstatovali u oktobru i početkom novembra da razbijeni Rusi uopšte nisu prestali da postoje kao vojna sila“. Sve je to navelo njegovog imenjaka komadanta 4. armije Gintera Klugea da krajem oktobra predloži komandi GA „Centar“ odlaganje ofanzive na Moskvu do proleća 1942. Ali njegov predlog nije prihvaćen.

I posle svih pompeznih izjava i hvalisanja surova realnost se obrušila poput hladnog tuša na nemačke političare i vojskovođe. Njihove trupe su krajem oktobra zaustavljene na moskovskom pravcu. Trebalo je hitno pronaći barem iole prihvatljiv izgovor i sačuvati obraz. Gebelsova propaganda je lansirala priču da su krajnje loši vremenski uslovi, to jest, velike kiše, blato i bespuće bili osnovni razlozi koji su u oktobru zaustavili nemačku ofanzivu na Moskvu. Ova verzija je i dan danas prisutna u mnogim zapadnim spisma koji se bave moskovskom bitkom. Međutim, meteorološke prilike nisu izlazile iz okvira normale, niti su predstavljale iznenađenje za rukovodstvo Vermahta, jer su oni znali da od sredine oktobra u Rusiji redovno počinju da padaju kiše.

Logično je da su bespuće i kiša smetale i jednoj i drugoj strani, a ako je sovjetska tehnika u takvim uslovima bolje funkcionisala znači da je stvarno bila bolja. Nemci nisu južnjaci pa je smešno da njihovim vojnicima jeste, a da sovjetskim nije smetala zima, mada je gotovo polovina sovjetskih boraca poticala iz toplijih krajeva čija je geografska širina južnije od teritorije Nemačke.

Mada je krajem oktobra GA „Centar“ malaksala, ipak su na pojedinim sektorima i dalje vođene žestoke borbe. Slavnu stranicu bitke za Moskvu ispisali su branioci Tule. U drugoj polovini oktobra u rejon Tule povlačile su se tri sovjetske veoma proređene divizije. Prvog novembra dve Guderijanove tenkovske divizije i jedna pešadijska brigada pokušale su da ovladaju gradom, nanoseći čelne udare. Međutim, jedinice sovjetske 50. armije su čvrsto držale svoje položaje tako da su propali svi pokušaji da Nemci ovladaju ovim gradom, pa je Guderijan odlučio da izvrši zaobilaženje Tule , ali je istovremeno morao da razvuče svoje snage. Po odluci Stavke Tula je 11. novembra poverena Zapadnom frontu, kao levokrilni odbrambeni sektor.

PARADA U MOSKVI
             
Očevici tvrde da je Hitlera spopao strašan bes kada je umesto željno očekivanih vesti o padu Moskve čuo da je u njoj 7. novembra održana vojna parada u čast 24-godišnjice oktobarske revolucije.

O tome da će se održati parada komadanti su saznali tek u 23,00 6. novembra. Određeno je da parada počne u 8,00 ujutro, a već u 5,00 ujutro na ulazu u Crveni trg je počela da pristiže vojska. Tačno u 8,00, jašući na konju, izašao je kroz Spasku kapiju maršal Semjon Mihalovič Buđoni i primio raport od generala P.A.Artjemijeva. Potom je s tribine Lenjinovog mauzoleja govorio J.V.Staljin.On je u svom govoru, između ostalog, rekao: „… Poverena vam je velika osobodilačka misija. Zato budite dostojni te misije! Rat koji vi vodite je oslobodilački rat, pravedan rat. Neka vas u ovom ratu nadahnjuju viteški likovi naših velikih predaka, Aleksandra Nevskog, Dmitrija Donskog, Kuzme Minjina, Dmitrija Požarskog, Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova! …“ Zatim je počeo svečani defile jedinica pored Lenjinovog mauzoleja. Parada je trajala nešto duže od jednog sata. Mnoge su jedinice sa Crvenog trga odlazile pravo na front … Pravo na front je krenulo i 200 tenkova koji su učestvovali u paradi.

SASTANAK U ORŠI

Da bi razrešili mnoge dileme najviši rukovodioci Vermahta organizovali su 13. novembra savetovanje u beloruskom gradu Orši. U Oršu je doleteo i Hitler u pratnji Braunhiča, Haldera i još nekoliko visokih rukovodilaca Vermahta. Domaćin im je bio fon Bok.

Halder je pokušao da ubedi prisutne da se osnovni ciljevi plana „Barbarosa“ mogu ostvariti do kraja 1941. Fon Kluge je predložio da se ofanziva na Moskvu odloži do proleća 1941. godine. Dok se Hitler nije nalazio u sali general From je izneo neobičnu ideju: „…Treba Sovjetskom Savezu predložiti mirovne pregovore kako bi se izbeglo dalje vođenje rata na dva fronta…“ Ovaj predlog je odbijen iako se o njemu nije mnogo raspravljalo.

Rešeno je da nova, treća po redu, „generalna“ ofanziva na Moskvu počne sredinom novembra. U novembru su Nemci izvršili pregrupaciju trupa na moskovskom pravcu. One su ojačane sa 10 novih divizija i većom količinom ratne tehnike. Već 15. novembra GA „Centar“ raspolagala je sa 73 divizije (47 pešadijskih, 1 konjička, 14 tenkovskih, 8 motorizovanih i 3 divizije obezbećenja) i 4 brigade. Tako je fon Boku omogućeno da ponovo stekne nadmoćnost nad sovjetskim trupama u živoj sili skoro 2 puta, u tenkovima 1,5 puta, a u artiljerijskim oruđima 2,5 puta.

Zadatak obuhvata Moskve sa severa (operacija „Volško jezero“) bio je poveren 3. i 4. tenkovskoj grupi (koje su se sastojale od 7 tenkovskih, 3 motorizovane i 4 pešadijske divizije), a s juga 2. tenkovskoj armiji. Ova armija je imala 4 tenkovske, 3 motorizovane i 5 pešadijskih divizija. Nemačka 4. armija je dobila zadatak da napada frontalno i veže za sebe glavninu sovjetskog Zapadnog fronta.

„TAJFUN“ JE UKROĆEN
              
Nemci su posle dvonedeljne pauze otpočeli 15. novembra još jednu ofanzivu na Moskvu. Napad je počeo ujutro posle paklene artiljerijske pripreme i naleta iz vazduha. Ogorčene borbe razvile su se južno od Volškog jezera. Deo jedinica 30. armije generala D. Ljeljušenka povukao se sutradan na severoistočnu obalu Volge. Ovaj general je odmah po izlasku iz bolnice, sa još nezaraslim ranama preuzeo komandu nad legendarnom 30. armijom.

Četvrta nemačka tenkovska grupa sa oko 400 tenkova ustremila se 16. novembra na volokolamski pravac protiv 16. armije generala Konstantina Rokosovskog. Drum koji vodi za Volokolamsk pretvoren je u pravi pakao.

Bitka koja je plamtela na svim sektorima prevazilazila je po svojoj žestini sve dotadašnje bojeve od početka rata. Nemačka 3. i 4. tenkovska grupa vodile su od 16. do 21. novembra teške i iscrpljujuće borbe. Motorizovane divizije Vermahta mogle su dnevno da napreduju najviše 3 – 4 km.

Glavnina snaga Guderijanove oklopne armije zauzela je 21. novembra Staljinogorsk i Uzlovaju. Na području Tule nastala je prilično složena situacija. Sovjeti su uspeli da prikupe jedinice i da ih prebace na područje Tule, i da odmah zatim izvrše kontraudar na Guderijanove snage, odbacivši ih 10 – 15 km na jug, prema Mordvesi. Komadant 2. oklopne armije Guderijan je shvatio da je nemoguće slomiti otpor sovjetskih trupa kod Kašire i Tule, pa je uz saglasnost fon Boka odlučio da privremeno pređe u odbranu.

Na severnom delu fronta situacija je bila znatno lošija. Nemački tenkovi su 23. novembra prodrli u Klin. Ubacivši u borbu svoje poslednje rezerve, 1. tenkovsku i 23. pešadijsku diviziju, fon Bok je pokušao da zabije klin u sovjetsku odbranu na moskovskom pravcu. Nemci su nešto pre toga uspeli da zauzmu Istru, a potom i Solnečnogorsk. Fon Bok je odlučio da lično posmatra i rukovodi operacijom Hepnerovih tenkova. Seo je u specijalni oklopni voz i stigao do Istre, a odatle je krenuo ka bojištu automobilom.

Jedna nemačka tenkovska jedinica je uspela da pređe preko kanala Moskva – Volga kod Jahrome i da zauzme slabo branjenu Krasnuju Poljanu, udaljenu od Moskve samo 27 km. Ali na nju su se odmah bacile predhodnice sovjetske 1. udarne armije i uspele da je potisnu preko kanala. Međutim, Nemci su uspeli da izbiju na kanal Moskva – Volga i na području Krjukova, udaljenom samo 40 km od sovjetskog glavnog grada. Potom su dovukli dalekometne topove za gađanje Moskve. To je u „Vučjoj jami“ dočekano nezapamćenim hvalisanjem, oduševljenjem i klicanjem na račun feldmaršala fon Boka. Redakcije svih nemačkih dnevnih listova dobile su naređenje da ostave u narednom danu dovoljno mesta za pompezno saopštenje o zauzimanju Moskve.